Korporativne obveznice: kako investirati u dug kompanija

Kada kupiš korporativnu obveznicu, praktično pozajmljuješ novac kompaniji. Ona ti zauzvrat obećava da će redovno isplaćivati kamatu, takozvani kupon, i da će na dan dospeća vratiti ceo pozajmljeni iznos, glavnicu. Za razliku od akcija, gde kupuješ vlasnički udeo u firmi i tvoj prinos zavisi od toga koliko dobro ona posluje, obveznica je ugovor o dugu. Kompanija je dužna da ti isplati dogovoreno bez obzira na to da li je godina bila odlična ili loša. Jedini scenario u kom ne dobijaš novac nazad jeste da kompanija bankrotira ili ne izmiri obavezu.

Korporativne obveznice izdaju firme svih veličina i delatnosti, od tehnoloških giganata poput Apple-a do banaka, proizvođača automobila i energetskih kompanija. Kompanija poseže za obveznicom kada joj treba kapital, a proceni da je to jeftinije od bankarskog kredita ili izdavanja novih akcija.

Državne naspram korporativnih obveznica: odakle razlika u riziku

Ako si već čitao naš tekst o državnim obveznicama Srbije, znaš da država gotovo uvek ima način da otplati dug, jer može da povećava poreze ili štampa novac. Kompanija tu mogućnost nema. Njena sposobnost da ti vrati novac zavisi isključivo od toga koliko dobro posluje, koliko ima gotovine i koliko je zadužena kod drugih poverilaca.

Zato korporativne obveznice nose veći rizik od državnih obveznica razvijenih zemalja, a taj rizik se kompenzuje višim prinosom, jer inače niko ne bi imao razlog da ga preuzme. Prinos na desetogodišnju obveznicu prosečne kompanije je zbog toga uvek viši od prinosa na desetogodišnju državnu obveznicu, a ta razlika se u žargonu naziva kreditni spred. Kada investitori procenjuju da je ekonomija u opasnosti, spred se širi, a kada je stabilna, sužava se.

Državne obveznice velikih ekonomija, poput američkih trezorskih zapisa, tradicionalno služe kao sigurna luka u krizi, dok korporativne obveznice, naročito one nižeg kvaliteta, tada gube na vrednosti zajedno sa akcijama. Zato ne pružaju istu zaštitu portfolija.

Kreditni rejting: investment grade i high yield

Da ne bi svaki investitor sam analizirao bilanse hiljada kompanija, postoje agencije za kreditni rejting, od kojih su najpoznatije Moody's, S&P Global i Fitch. One procenjuju verovatnoću da kompanija neće moći da izmiri svoje dugove, gledajući koliko zarađuje u odnosu na to koliko duguje, kakav joj je novčani tok i koliko je stabilna delatnost. Rezultat je ocena poput AAA, AA, A, BBB i tako dalje naniže, do ocena koje signaliziraju da je kompanija već u ozbiljnim problemima.

Obveznice se prema rejtingu dele u dve grupe. Investment grade obveznice, ocenjene BBB ili više po S&P sistemu, izdaju finansijski stabilne kompanije sa niskim rizikom neizmirenja obaveza, pa im je i prinos skromniji. High yield obveznice, poznatije po nazivu junk bonds, izdaju kompanije kod kojih agencije procenjuju veći rizik od bankrotstva, pa investitori traže znatno viši prinos kao kompenzaciju. Takve kompanije su često mlađe, zadužene preko mere ili posluju u nestabilnim granama. Pouka je jednostavna: što je rejting niži, to je potencijalni prinos viši, ali i verovatnoća gubitka veća.

Kako se zapravo trguje korporativnim obveznicama

Direktna kupovina pojedinačne obveznice zvuči jednostavno, ali nosi prepreke. Minimalni ulog je često visok, obveznice se uglavnom prodaju u paketima od 1.000 ili čak 100.000 dolara ili evra nominalne vrednosti. Tržište je i manje likvidno od tržišta akcija, pa nekad nije lako brzo prodati obveznicu po fer ceni. Da bi diversifikovao rizik direktnom kupovinom, morao bi da kupiš obveznice desetina kompanija, što dodatno multiplikuje potreban kapital.

Zato se većina individualnih investitora korporativnim obveznicama izlaže kroz ETF-ove, fondove kojima se trguje na berzi. Umesto da biraš pojedinačne kompanije, kupuješ jedan instrument koji drži stotine ili hiljade različitih obveznica. Poznati primeri sa globalnog tržišta uključuju LQD i VCIT u Sjedinjenim Državama, kao i iShares Core Corporate Bond fondove dostupne evropskim investitorima. Ovakvi fondovi daju trenutnu diversifikaciju, nižu ulaznu sumu i dnevnu likvidnost. Pre nego što uložiš, proveri sastav fonda, trošak upravljanja i istorijski prinos na sajtovima poput justETF.com, jer se ti podaci menjaju.

Zašto cena obveznice pada kada kamatne stope rastu

Zamisli da si kupio obveznicu koja isplaćuje fiksnih 3% godišnje. Godinu dana kasnije kamatne stope porastu, pa nove obveznice sličnog rizika nude 5% godišnje. Tvoja stara obveznica sa kuponom od 3% odjednom postaje manje atraktivna, jer svaki investitor radije bira novu sa višim prinosom. Da bi neko hteo da kupi tvoju staru obveznicu, moraš da spustiš njenu cenu, tako da efektivni prinos kupca dostigne nivo koji nudi tržište. Vredi i obrnuto: kada stope padaju, postojeće obveznice sa višim kuponom postaju traženije, pa im cena raste.

Ovaj efekat je jači kod obveznica sa dužim rokom dospeća, jer one zaključavaju kupon na duži period. Ta osetljivost se meri pokazateljem koji se zove duracija: duže dospeće znači veću osetljivost cene na promenu stopa, u oba smera.

Koliki deo portfolija posvetiti korporativnim obveznicama

Ne postoji univerzalna formula, ali postoji nekoliko faktora koje vredi uzeti u obzir. Prvi je horizont, koliko godina ti ostaje do trenutka kada ćeš novac stvarno koristiti, recimo do penzije. Što je horizont duži, to više možeš da najveći deo portfolija držiš u akcijama, koje na duži rok istorijski nose viši prinos, a manji deo u obveznicama koje ublažavaju oscilacije. Kako se horizont skraćuje, udeo obveznica logično raste, jer imaš manje vremena da nadoknadiš eventualni pad na berzi.

Drugi faktor je tvoja lična tolerancija na rizik. Ako ti pad portfolija od 20% u lošoj godini ne remeti san, možeš držati agresivniju alokaciju. Ako te svaka oscilacija nervira do te mere da bi prodao u panici na dnu, veći udeo obveznica ti štedi živce, i po cenu nešto nižeg prinosa.

Mnogi savetnici i dalje koriste staro pravilo po kom procenat portfolija u obveznicama približno prati tvoje godine starosti, dakle neko sa 30 godina drži oko 30% u obveznicama, a neko sa 60 godina oko 60%. Pravilo je grubo, ali je koristan polazni okvir. Unutar tog udela, korporativne obveznice investicionog ranga se često kombinuju sa državnim, dok se high yield segment tretira kao rizičniji dodatak i drži u manjem procentu.

Poreski tretman za investitora iz Srbije

Kada investiraš u ETF koji drži korporativne obveznice, prinos ostvaruješ na dva načina: kroz redovnu isplatu prihoda, odnosno kupone koje fond prikuplja, i kroz porast cene same akcije fonda.

Ovde je bitna razlika između Distributing (Dist) i Accumulating (Acc) verzije istog fonda. Dist verzija ti redovno isplaćuje prikupljeni prihod na račun, dok Acc verzija ga automatski reinvestira nazad u fond, pa se ne isplaćuje nego uvećava vrednost tvog udela.

Za poreskog obveznika u Srbiji, kapitalni dobitak ostvaren prodajom udela u ETF-u oporezuje se stopom od 15%. Ova obaveza se prijavljuje samostalno kroz poresku prijavu, jer strani brokeri po pravilu ne obustavljaju srpski porez automatski. Ako je reč o Dist verziji, isplaćeni prihod se takođe prijavljuje i oporezuje po propisima za prihod od kapitala, nezavisno od poreza pri prodaji. Kod Acc verzije se ništa fizički ne isplaćuje, pa se obaveza po osnovu tekućeg prihoda po pravilu ne javlja sve dok ne prodaš udele, kada se ceo dobitak, uključujući reinvestirani prihod, oporezuje kao kapitalni dobitak. To mnogim investitorima deluje praktičnije jer odlaže administraciju na jedan trenutak. Poreski propisi se menjaju, pa se isplati konsultovati poreskog savetnika pre konačne odluke.

Rizici koje moraš da imaš na umu

Prvi i najozbiljniji rizik je rizik neizmirenja obaveza, poznatiji kao default risk, scenario u kom kompanija ne može da isplati kamatu ili vrati glavnicu, obično zbog stečaja. Kod investment grade obveznica ovaj rizik je statistički nizak, ali nikad nije nula. Kod high yield obveznica je znatno izraženiji, što i objašnjava zašto nude viši prinos.

Drugi rizik je likvidnosni rizik. Čak i kada kompanija posluje uredno, može se desiti da u trenutku kad ti zatreba gotovina ne postoji dovoljno kupaca za tu obveznicu po ceni koja ti odgovara, posebno kod ređe trgovanih izdanja. Ulaganje kroz ETF ovaj rizik smanjuje jer se udelima trguje na berzi tokom celog dana, ali ni ETF nije potpuno imun na likvidnosne šokove u periodima ekstremnog stresa.

Treći rizik je kamatni rizik, koji smo već objasnili: rast kamatnih stopa smanjuje cenu postojećih obveznica, izraženije kod onih sa dužim dospećem. Ako planiraš da obveznicu ili ETF udeo prodaš pre isteka, ovaj rizik direktno utiče na to koliko ćeš novca dobiti nazad.

Postoji i inflatorni rizik, jer fiksni kupon gubi na kupovnoj moći ako inflacija naglo poraste, kao i valutni rizik ako ulažeš u instrumente denominovane u stranoj valuti. Svaki od ovih rizika se donekle ublažava diversifikacijom kroz ETF, ali nijedan se ne eliminiše u potpunosti. Pre ulaganja proveri sastav i karakteristike fonda koji razmatraš, jer se prinosi i troškovi menjaju tokom vremena.