Lični pratilac i personalna asistencija: ko ima pravo i zašto roditelj ne može biti plaćen

Dve usluge koje se stalno brkaju

Lični pratilac i personalna asistencija zvuče kao isto, a to su dve odvojene usluge sa različitim korisnicima, različitim uslovima i različitim ciljem. Lični pratilac je vezan za dete i za školovanje. Personalna asistencija je vezana za punoletnu osobu i za to da ona ostane aktivna.

Obe su usluge socijalne zaštite, obe su za korisnika besplatne, i obe se traže od lokalne samouprave, ne od države. Upravo to poslednje je razlog zbog kog u jednoj opštini postoje, a u susednoj ne.

Ukratko

• Lični pratilac pripada detetu i mladoj osobi sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju, pod uslovom da pohađa školu.
• Pravo traje do kraja redovnog školovanja, uključujući i završetak fakulteta.
• Personalna asistencija pripada punoletnim osobama sa prvim ili drugim stepenom podrške koje primaju uvećani dodatak za pomoć i negu.
• Personalni asistent radi sa jednim korisnikom najmanje 20, a najviše 40 sati nedeljno.
• Ni pratilac ni asistent ne mogu biti član domaćinstva, srodnik u pravoj liniji, brat ili sestra korisnika.

Lični pratilac deteta

Usluga je namenjena detetu i mladoj osobi sa invaliditetom, odnosno sa smetnjama u razvoju, kojoj je potrebna podrška za zadovoljavanje osnovnih potreba u svakodnevnom životu: kretanje, održavanje lične higijene, hranjenje, oblačenje i komunikacija sa drugima.

Uslov koji sve odlučuje jeste uključenost u vaspitno-obrazovnu ustanovu. Pratilac se obezbeđuje dok dete pohađa vrtić ili školu, i pravo traje do kraja redovnog školovanja, pri čemu pravilnik izričito uključuje i završetak visokoškolskog obrazovanja.

To znači dve stvari. Prva je da dete koje ne pohađa ustanovu po pravilu nema pravo na ovu uslugu, ma koliko podrške zahtevalo. Druga je da pravo ne prestaje sa osamnaestom godinom ako školovanje traje dalje, što mnogi roditelji ne znaju i prestanu da ga traže.

Pratilac nije nastavnik, nije negovatelj i nije terapeut. On omogućava detetu da stigne, uđe, sedi, jede i učestvuje, a ne da uči umesto njega.

Personalna asistencija

Ovo je usluga za punoletne osobe i uslovi su znatno uži. Traži se procenjen prvi ili drugi stepen podrške i ostvareno pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, o kom pišemo u tekstu o tuđoj nezi.

Uz to se traži sposobnost za samostalno donošenje odluka i, što je ključno, aktivnost. Korisnik mora biti radno angažovan ili aktivno uključen u rad udruženja građana, sportskih društava, političkih partija i drugih oblika društvenog angažmana, odnosno uključen u redovni ili individualni oblik edukacije.

Logika je, dakle, suprotna od one koju ljudi očekuju: asistencija se ne dobija zato što neko ne može ništa, nego zato što bi uz podršku mogao mnogo, a bez nje ne može da izađe iz stana.

Asistent se angažuje sa jednim korisnikom, najmanje 20 a najviše 40 sati nedeljno.

Pravilo koje najviše razočara roditelje

Ni lični pratilac ni personalni asistent ne mogu biti član porodičnog domaćinstva u kom korisnik živi, srodnik u pravoj liniji, niti brat ili sestra, uključujući brata i sestru po ocu ili majci.

To znači da majka ne može biti plaćena kao lični pratilac svog deteta, ni sin kao asistent svom roditelju. Očekivanje da će se postojeća briga u porodici konačno platiti kroz ovu uslugu je najčešći razlog odbijanja zahteva.

Za porodice u kojima roditelj zaista neguje dete postoji odvojeno uređeno pravo roditelja negovatelja, koje ide po svojim pravilima i ne meša se sa ovim dvema uslugama.

Pratilac i asistent moraju imati završenu obuku po akreditovanom programu, pa to nije posao koji se dobija bez pripreme.

Zašto u mnogim opštinama ove usluge nema

Zakon o socijalnoj zaštiti svrstava personalnu asistenciju u usluge podrške za samostalan život, a te usluge obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, osim kada je zakonom predviđeno da ih obezbeđuje Republika Srbija. Isto važi i za dnevne usluge u zajednici.

Posledica je da obim i dostupnost zavise od budžeta opštine. Negde usluga postoji cele godine, negde se finansira projektno pa stane kad sredstva presuše, a negde je nema uopšte. Uslovi i obim se takođe propisuju lokalnim aktom, pa se razlikuju od mesta do mesta.

Zbog toga odgovor na pitanje da li neko ima pravo ne može doći iz zakona nego iz nadležnog centra za socijalni rad i odluke konkretne opštine.

Šta ove usluge ne isključuju

Ni lični pratilac ni personalna asistencija ne umanjuju novčana prava. Uvećani dodatak za pomoć i negu se kod personalne asistencije ne gubi, nego je uslov za nju.

Dečji dodatak ostaje odvojeno pravo i ne zavisi od ovih usluga, o čemu pišemo u vodiču o dečjem dodatku. Isto važi i za ostale novčane povlastice koje idu uz utvrđeno telesno oštećenje, poput oslobođenja od poreza na vozilo i putarine, razložene u tekstu o povlasticama za osobe sa invaliditetom.

Kako se traži

Zahtev se podnosi centru za socijalni rad prema mestu prebivališta, koji radi procenu i izdaje uput za korišćenje usluge. Za ličnog pratioca po pravilu se traži i dokumentacija iz obrazovne ustanove, jer je pohađanje nastave uslov.

Pošto je usluga lokalna, pre podnošenja zahteva vredi pozvati centar i pitati dve stvari: da li opština trenutno finansira uslugu i da li postoji lista čekanja. Odgovor na to drugo pitanje u praksi odlučuje više od samih uslova.

Zaključak

Ako je reč o detetu koje ide u školu, traži se lični pratilac, i pravo traje do kraja školovanja, pa i kroz fakultet. Ako je reč o punoletnoj osobi koja prima uvećani dodatak i hoće da radi ili studira, traži se personalna asistencija, 20 do 40 sati nedeljno. U oba slučaja osoba iz porodice ne može biti ta koja je plaćena, i u oba slučaja sve zavisi od toga da li opština uslugu uopšte finansira.