Prodaja polovnih stvari preko oglasa: da li se plaća porez i kako se ne nasankati

Jedno pitanje koje se stalno vraća

Prodaš telefon za 30.000 dinara preko oglasa i odmah ti neko kaže da treba da prijaviš porez. Neko drugi kaže da ne treba. U praksi odgovor zavisi od jedne stvari: da li prodaješ svoju staru stvar ili se baviš preprodajom.

Ista razlika određuje i šta se dešava ako te neko prijavi, pa vredi znati gde je granica pre nego što ti prodaja preraste u posao.

Ukratko

• Zakon kapitalni dobitak ne predviđa za pokretne stvari poput telefona, nameštaja ili bicikla, pa povremena prodaja sopstvenih korišćenih stvari po pravilu ne stvara poresku obavezu.
• Redovna kupovina pa preprodaja je trgovina i traži registraciju, bez obzira na to što se odvija preko oglasa.
• Kod polovnog automobila porez na prenos apsolutnih prava od 2,5 odsto plaća kupac, ne prodavac.
• Kupovina od fizičkog lica nije zaštićena propisima o zaštiti potrošača, nego Zakonom o obligacionim odnosima.
• Za uplatu je prodavcu dovoljan broj računa, a podaci sa kartice se ne daju nikome ni pod kojim izgovorom.

Kada prodaja nije oporeziva

Zakon o porezu na dohodak građana kapitalni dobitak definiše kroz zatvorenu listu: nepokretnosti, autorska prava i prava industrijske svojine, udeli u pravnim licima, akcije i druge hartije od vrednosti, investicione jedinice i digitalna imovina. Stopa je 15 odsto.

Obične pokretne stvari se na toj listi ne nalaze. Telefon, veš mašina, bicikl, garderoba i nameštaj nisu predmet kapitalnog dobitka. Uz to, kada prodaješ korišćenu stvar, po pravilu je prodaješ ispod cene po kojoj si je kupio, pa dobitka ni nema.

Zbog toga povremena prodaja sopstvenih stvari u praksi ne povlači prijavu. Vredi biti precizan: zakon nema izričitu odredbu koja takvu prodaju izuzima, nego je jednostavno ne navodi kao osnov oporezivanja. Ako prodaješ nešto neuobičajeno vredno ili redovno, pitanje prestaje da bude teorijsko i vredi ga proveriti sa knjigovođom.

Kada prodaja postaje trgovina

Granicu povlači Zakon o trgovini. On trgovcem smatra lice koje trguje u okviru poslovne delatnosti ili komercijalnog interesa, a trgovinu dozvoljava pravnim licima i preduzetnicima, uz usko određene izuzetke.

Zakon ne daje brojku, nema pravila tipa više od deset oglasa mesečno. Gleda se suština: da li kupuješ radi preprodaje, da li postoji kontinuitet i namera sticanja zarade. Prodaja desetak sopstvenih stvari pri selidbi nije trgovina. Kupovina polovnih telefona radi preprodaje, iz meseca u mesec, jeste, bez obzira na to što se odvija preko oglasa, a ne u radnji.

Da to nije teorija pokazuje slučaj u kom je Poreska uprava procesuirala lice koje je preko oglasa prodalo 62 vozila bez registracije delatnosti, uz optužbu za utaju poreza od oko 6,7 miliona dinara.

Automobil i stan su poseban slučaj

Kod polovnog motornog vozila plaća se porez na prenos apsolutnih prava po stopi od 2,5 odsto, a obveznik je kupac, što iznenadi mnoge koji misle da to ide na prodavca. Kod nepokretnosti je obrnuto, tu je obveznik prodavac, a uz to može postojati i porez na kapitalni dobitak. Detalje smo razložili u tekstovima o porezu na prenos apsolutnih prava i porezu na kapitalnu dobit.

Šta kupac može kada kupi od privatnog lica

Ovo je deo koji ljudi redovno pogrešno pretpostave. Propisi o zaštiti potrošača štite kupca od trgovca. Kada su i prodavac i kupac fizička lica, oni se ne primenjuju: nema zakonske saobraznosti od dve godine, nema reklamacije u propisanom roku, nema odustanka u roku od četrnaest dana.

Umesto toga važi Zakon o obligacionim odnosima. Po njemu prodavac odgovara za materijalne nedostatke koje je stvar imala u trenutku prelaza rizika, čak i ako za njih nije znao. Skriveni nedostatak kupac mora da prijavi u roku od osam dana od otkrivanja, a prodavac ne odgovara za nedostatke koji se pojave posle šest meseci od predaje stvari.

Ta dva roka su kratka i malo ko ih zna. Postoji i treća stvar koja ih sve nadjačava: odgovornost za nedostatke može se ugovorom isključiti, i upravo to znači ona rečenica iz oglasa, viđeno-kupljeno. Ako si tako kupio, prostor za žalbu je vrlo uzak. Rokovi ne važe jedino ako je prodavac znao za nedostatak a prećutao ga.

Prevara koja se trenutno najviše vrti

Obrazac je uvek isti i cilja prodavca, ne kupca. Javi se zainteresovani kupac, razgovor brzo pređe na Viber ili Vocap, i on pošalje link navodne kurirske službe ili platforme za plaćanje, uz objašnjenje da preko tog linka treba da primiš novac. Na toj stranici traže se broj kartice i kontrolni broj sa poleđine, ponekad i kod koji ti stigne porukom. Čim ih da, prodavcu se prazni račun.

Suština koju treba zapamtiti je jednostavna: podaci sa platne kartice služe da ti platiš nekome, nikada da bi ti primio novac. Za uplatu je dovoljan broj tvog tekućeg računa i on se slobodno daje. Kontrolni broj sa kartice, PIN i kodovi iz poruka ne daju se nikome, ni banci, ni kuriru, ni administratoru oglasnika.

Uz to se javljaju i lažni profili koji se predstavljaju kao podrška oglasnika i traže lozinku, kao i kupci koji traže uplatu unapred pa nestanu. Isti mehanizam krađe podataka opisali smo i u tekstu o bankarskim SMS prevarama.

Kako se naplaćuje bez rizika

Lično preuzimanje na javnom mestu i dalje je najsigurnije, a ako druga strana uporno izbegava susret, to je samo po sebi podatak. Pouzeće preko kurirske službe prebacuje naplatu na posrednika i rasterećuje obe strane. Uplata na račun je u redu, uz uslov da se čeka da novac stvarno legne, a ne da se roba šalje na osnovu poslatog snimka ekrana.

Ako si ipak prevaren

Prijava ide policiji, odnosno službi za borbu protiv visokotehnološkog kriminala i nadležnom tužilaštvu. Po Krivičnom zakoniku, prevara manje vrednosti goni se po privatnoj tužbi, dok se iznad tog praga goni po službenoj dužnosti.

Jedan detalj odlučuje o ishodu: oglasnici i platforme čuvaju podatke o korisnicima ograničeno vreme i izdaju ih samo policiji, tužilaštvu ili sudu. Zato prijava ima smisla u danima, ne u mesecima. Realna šansa za povraćaj novca je mala, pa je i ovde, kao i kod piramidalnih šema, jedina stvarna zaštita ona pre uplate.

Zaključak

Ako prodaješ svoje stare stvari, poreza po pravilu nema, jer zakon pokretne stvari uopšte ne tretira kao izvor kapitalnog dobitka. Čim počneš da kupuješ radi preprodaje, prelaziš u trgovinu koja traži registraciju. Kao kupac od privatnog lica nemaš zaštitu koju imaš u radnji, a rečenica viđeno-kupljeno ti skoro sasvim zatvara vrata. I jedno pravilo bez izuzetka: za primanje novca nikome ne treba broj tvoje kartice.